Према више података, село Бечкерек настало је у прве две деценије XIV века, у време када је нови мађарски краљ Карло I (1301-1342) често боравио у Банату, највише у својој престоници Темишвару. С њим је у ове крајеве похрлио и већи број племића, међу којима је најмоћнији био Имре Бечеи. Он је населио "Бецхереки" и "Бецхе" (Нови Бечеј), чији су и називи у вези с овим презименом. На месту где се данас налази Зрењанин, пронађен је сребрни новчић са натписом - Карло I. Најстарији писани подаци о Бечкереку потичу из докумената будимског каптола о скупљању папских десетака из 1326, 1331. и 1332. године. Судећи по величини десетка, Бечкерек је тридесетих година XIV века био осредње село. Први становници насеља били су мађарски кметови - јобађи. У Банату је било и Срба, још од велике сеобе народа. За владе Лајоша Великог (1342-1382) наишао је нови талас Срба с југа, међу којима је било и православних свештеника. У XV веку Бечкерек постаје претежно српско место. Већ након Косовске битке, 1389. године, у ове крајеве почињу да стижу Турци.

Мађарски краљ Жигмунд (1387-1437), након пораза од Турака у бици код Никопоља (1396.) озбиљније размишља о одбрани територије настањене Србима. Вероватно је због тога краљ 30. септембра 1398. боравио у Бечкереку. Ова настојања довела су и до споразума између њега и српског деспота Стефана Лазаревића, крајем 1403. године. Деспот је постао вазал угарског краља, добивши у посед Бечкерек и звање великог жупана Торонталске жупаније. Угарски краљ Фердинанд за команданта своје војске у Банату одредио је фратра Ђорђа Мартинуција. Тешкоће у одбрани од турске агресије биле су очигледне. Угарску је 1550. године напало 80 хиљада турских војника под командом румелијског беглербега Мехмед-паше Соколовића. 15. септембра 1551. почела је опсада Бечеја, која је резултирала заузимањем града након четири дана. 24. септембра опседнута је и Бечкеречка тврђава. Бранилаца је било мало, многи су град већ раније напустили, а осадесет преосталих већ сутрадан се предало. За команданта Бечкерека паша је именовао бега Малковића.

Kада су Турци 1552. заузели Темишвар, Банат је постао засебна покрајина (ејалет, вилајет, пашалук, беглербеглук) на чијем је челу био беглербег, са седиштем у Темишвару. Ејалет се делио на више округа (санџака). Бечкерек је постао средиште једног од санџака, којим је управљао бег. Током окупације, управна власт је имала војнички карактер. Изузетак су чинила само места која су проглашена за "царске" или "коморске" вароши. Бечкерек није проглашен за овакву варош, али је био веома близак таквом статусу. Ова околност настала је као последица доброг држања Срба према Турцима, те је становништво, на основу царског хатишерифа (закона), ослобођено већине ратних намета. За време 165-то годишње турске владавине, Бечкерек се састојао из два засебна насеља: вароши Бечкерека и села Градне Улице (Граднулице). Варош је била подељена на две махале, турску и српску. Турски део био је ограђен и затворен, а српски отворен.Мађарски краљ Жигмунд (1387-1437), након пораза од Турака у бици код Никопоља (1396.) озбиљније размишља о одбрани територије настањене Србима. Вероватно је због тога краљ 30. септембра 1398. боравио у Бечкереку. Ова настојања довела су и до споразума између њега и српског деспота Стефана Лазаревића, крајем 1403. године. Деспот је постао вазал угарског краља, добивши у посед Бечкерек и звање великог жупана Торонталске жупаније. На главном тргу подигнута је већа џамија, а унутар тврђаве мања. постојало је купатило и око њега двадесетак дућана. Градна Улица је била неуређено срспко село, чији се центар налазио отприлике на раскрсници данашњих улица Синђелићеве и Ђурђевске.

Становништво Бечкерека пре доласка Турака било је српско, изузев људства које је чинило посаду тврђаве. Међутим, по доласку Турака растао је број турског становништва у вароши, док је у Градној Улици и даље остало чисто српско. Број турских домаћинстава пред крај XVII века износио је око 50. Одлукама Карловачког мира, 1699. године, Темишварска покрајина (укључујући и Бечкерек) остала је под турском влашћу, с тим да аустријска војска која је заузела овај део Баната, разруши бечкеречку тврђаву. То се и догодило 1701. године. У Бечкереку је, међутим, све до 1716. године остао турски гарнизон, да би 1717. у варош с војском ушао аустријски принц Александар од Витемберга, чиме су последњи припадници турског живља напустили ову територију. Коначно ослобођење Баната од Турака уследило је по доношењу Пожаревачког мира, склопљеног 27. јула 1718. године. Као крунска област, Банат је 1718. године директно припојен бечком двору. За првог гувернера Баната, цар је поставио грофа Кларија Мерси Флоримунда. На основу царске одлуке од 12. IX 1718, Банат је подељен на 13 округа (диштрикта), на чијем је челу стајала земаљска администрација у Темишвару. Бечкеречки диштрикт је, осим града, обухватао и насељена места Иђош, Арач, Бечеј, Итебеј, Елемир, Ечку и Арадац. Први управник диштрикта звао се Титус Веспаниус Слуцки. Повлачење турске војске и живља из Баната оставило је опустошену земљу без радне снаге која би обрађивала земљу и плаћала порез. Зато је царски двор тежио да Банат што пре насели. Прва колонизација трајала је од 1718-1724. године, када у град стижу углавном Немци, али и Срби, након расформирања Потиске војне границе. Наредних година у град стижу и Румуни, Италијани, Французи, па и Шпанци из Барселоне и Бискаја, који се насељавају у данашњој Дољи, а град називају "Новом Барселоном". Због тешких услова живота у мочварном окружењу и бројних болести, већина их убрзо умире, а остали се исељавају. Стална опасност по новопридошле Бечкеречане претила је и од заосталих турских банди, које су често упадале у варош, чинећи разна злодела. У лето 1738. избила је велика епидемија куге.

Да би Банат ослободио силних мочвара и претворио га у плодно земљиште, гроф Мерси је предузео огромне радове на регулисању Бегеја. У средњем и доњем току изграђен је канал дуг 70 км, који је омогућио пловну везу Бечкерека с Темишваром. Првог новембра 1745. године Себастијан Крацајзен почео је да производи пиво у првој градској фабрици, чиме је означен почетак индустријализације. Исте године, први пут се помиње у граду и српска школа. 6. јуна 1769. године Марија Терезија доделила је општини Великог Бечкерека привилегију којом уздиже општину на степен трговишта. Њом је регулисан чИтав друштвено-економски живот тадашњег Бечкерека, који је добио статус града. Током 1769. године подигнута је и прва градска болница. 1779. године, новим устројством Торонталске жупаније, Бечкерек је постао њено средиште. Привредни и друштвени развој поново је, међутим, заустављен 1807. године. Велики пожар, потекао 30. августа из Пиваре, уништио је готово цео грађевински фонд. Ипак, град се од пожара брзо опоравио. Извршена је нова регулација улица, куће су подизане од чвршћег материјала, обнављани су путеви. Нарочито је жив био водени саобраћај на Бегеју. 1839. године Бечкерек добија позориште. 1846. почела је с радом Гимназија, а 1847. прва градска штампарија.

ПЕРИОД ДО I СВЕТСКОГ РАТА (1848-1914) - Револуционарни догађаји 1848/49. године нису мимоишли ни Бечкерек. Ратни циљ Срба сводио се на издвајавање Војводине као самосталне области која би, у оквиру Хабсбуршке монархије, била равноправна с другим земљама. На Мајској скупштини у Сремским Карловцима, одржаној од 13-15. маја 1848. митрополит Јосиф Рајачић изабран је за патријарха и духовног вођу Срба, и проглашена је "Српска Војводина" у коју је требало да уђу Срем, Барања, Бачка с Бечејским диштриктом и Шајкашким батаљоном и Банат с границом и Кикиндским диштриктом. Срби из Бечкерека учестовали су у побуни против мађарске власти, а од 16. јануара до 29. априла 1849. град је заузимала српска војска. На челу српске војске налазио се Ђорђе Стратимировић, а потом и Стеван Книћанин. Иако су Срби коначно војно поражени, као последица револуције дошло је до рестаурације царске власти, а сама варош постала је седиште новоформиране области "Српска Војводина и Тамишки Банат" (проглашена Царским патентом од 18. новембра 1849.). Службени језик у новој области био је немачки. У граду су основане многе значајне институције - Покрајински суд (1850.), Среско начелство, Финансијска дирекција и друге. Иако је то време у историји познато као период "Баховог апсолутизма", друга половина века доноси Бечкереку нове развојне благодети. По свим деловима града отварају се индустријска предузећа и занатске радње. 
Након атентата у Сарајеву, 28. јуна 1914, у Бечкереку је ухапшено више од 30 грађана, Срба, оптужених од стране Аустро-Угарских власти за велеиздају. Међу њима је и др Емил Гаврила, сарадник Светозара Милетића и Јаше Томића, који је радио на културном и друштвеном јачању српског народа. Срби из Војводине, регрутовани у Аустро-Угарску војску, убрзо дезертирају, не желећи да се боре против сопственог народа. Њих седам хиљада на руском фронту стварају добровољачке одреде, Сремски и Банатски, који се боре на Добруџи, а 79 добровољаца из града и околине борило се и на Солунском фронту. После четири крваве године и голготе српског народа, српска војска је, половином септембра 1918. кренула у пробој Солунског фронта и ослобађање отаџбине. Прва армија војводе Петра Бојовића ослободила је 1. новембра Београд, и кренула у ослобађање Војводине. 9. новембра српска војска ушла је у Нови Сад, 12. у Вршац и Кикинду, 17. у Велики Бечкерек... Када се овде већ осећао дах слободе, последњег дана октобра 1918. у граду је основано Српско народно веће, изникло у ратним условима, као будући привремени орган власти. На његовом је челу др Славко Жупански. Српска војска, гвоздени пук "Књаз Михајло", и Пешадијска бригада команданта пуковника Драгутина Ристића, улазе у град 17. новембра 1918. године. Свега неколико дана по коначном ослобођењу Војводине, њена подручја уједињују се с Краљевином Србијом, да би 1. децембра била проглашена и Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, прва заједничка јужнословенска држава. Град Велики Бечкерек постао је административно средиште Торонталско-тамишке жупаније, а по њеном укидању седиште Среског начелства. Одлуком Градског већа од 29. септембра 1934. године, потврђеном од стране Градског поглаварства 18. фебруара 1935, град мења назив у Петровград, по Краљу Петру I Карађорђевићу Ослободиоцу.

II СВЕТСКИ РАТ - Након слома Краљевине Југославије и немачке окупације, 14. априла 1941. немачке трупе улазе у Петровград. Власт у Банату имали су домаћи Немци - Фолксдојчери који су одмах конфисковали јеврејску имовину и почели с хапшењима Срба родољуба. Граду је враћен назив Велики Бечкерек, и он постаје седиште окупационе власти за Банат, са злогласном полицијском префектуром Јураја Шпилера и концентрационим логором у данашњој улици Цара Душана, кроз који је, током две године постојања, прошло више хиљада људи. У граду се, под окриљем Комунистичке партије Југославије, формирају илегалне групе које се супротстављају немачкој окупационој власти. Изводи се и више диверзантских акција, на које Немци одговарају одмаздом. 31. јула 1941. на Багљашу је стрељано 90 родољуба, а 19. септембра још 12. Појединачни отпор у граду био је немилосрдно гушен. 2. октобра 1944. у град су ушле јединице Црвене армије, и након краткотрајних борби преузеле команду над свим виталним градским објектима. Наредног дана одржана је прва седница Народноослободилачког одбора града Петровграда. За првог председника изабран је Ђорђе Маринковић, отац народног хероја Соње Маринковић. Осим ње, још осам припадника народноослободилачког покрета из града и околине проглашено је народним херојима: Жарко Зрењанин- Уча, Светозар Марковић - Тоза, Пап Павле, Стевица Јовановић, Серво Михаљ, др Бошко Вребалов, Недељко Барнић-Жарки, Бора Микин-Марко.

Градска инфраструктура остала је током ратних година готово у потпуности сачувана. Осим у завршним борбама за ослобођење, на територији града није било ратних дејстава. Покушаји рушења појединих индустријских објеката од стране Немаца који су се повлачили, били су осујећени. Настрадао је једино велики Анау-Винклеров млин, а од осталих објеката порушена је монументална Јеврејска синагога у центру града. Након II светског рата дошло је до значајних друштвено-политичких промена у земљи које су, наравно, имале утицаја и на развој Зрењанина, који ово име званично добија 1946. године. Августа 1945. ступио је на снагу Закон о аграрној реформи, јуна 1950. Закон о радничком самоуправљању, 1959. је донет први "директивни урбанистички план" развоја града којим је наговештен његов урбанистичко-привредни развој. Развој је у првој послератној деценији усмераван у складу са директивним плановима, утемељењем социјалистичке привреде у којој примарно место добијају пољопривреда и индустрија. Све до осамдесетих година бележи се снажан прилив становништва из сеоских средина у град, што доводи и до значајних промена у социјалном, образовном и етничком саставу становника Зрењанина. Осећа се константан мањак стамбеног простора, те се подижу нова насеља колективног становања, и читави нови делови града. Зрењанин постаје истакнути пољопривредни, индустријски, културни и спортски центар друге Југославије. Општи развој града одувек је бивао одраз друштвено-економских прилика у државном окружењу ком је Зрењанин припадао. Почетком деведесетих година, избијањем рата на просторима претходне Југославије, долази до економске и социјалне кризе и у овој средини, што се манифестује привредном стагнацијом, падом стандарда, незапосленошћу, великим приливом расељених лица из бивших југословенских република, Хрватске и Босне и Херцеговине. 24. марта 1999. године почела је агресија НАТО пакта на нашу земљу. Током 77 дана агресије, град је остао поштеђен разарања, а живот функционисао у складу са могућностима примереним ванредној ситуацији у којој су се нашли Зрењанинци.